Živa bića su od samog postanka izložena dejstvu geoelektričnih i geomagnetnih polja i u tom pogledu je ostvarena ravnoteža. Kako se civilizacija razvija, ova uspostavljena harmonija se narušava. U savremenim zgradama gde su ugrađeni armirani betonski nosači značajno je smanjeno (i do 100 puta) geomagnetsko polje i u takvoj hipomagnetskoj sredini, koja je veštački stvorena i u eksperimentalnim uslovima dolazi do niza organskih poteškoća. Vršeni su ogledi na pacovima u uslovima hipomagnetske sredine. Ogled se odvijao u kavezima gde je geomagnetno polje smanjeno 600 puta. Rast životinja registrovan je petog, trinaestog I dvadesetšestog dana postnatalnog perioda, a nakon mesec dana životinje su žrtvovane. Trudnoća u ženki tekla je normalno, broj mladunaca je bio isti kao i u kontrolnoj grupi, ali je u daljem njihovom razvoju smrtnost bila 30% veća u odnosu na smrtnost u kontrolnoj grupi. Takođe je zapaženo da u ovoj hipomagnetskoj grupi mladunci pokazuju u nekim trenucima čak i povećanu pokretljivost da bi ubrzo nastupio period potpune nepokretnosti. Na jetri se javlja žuta senka, a kod nekih jedinki i cirotične promene.
Brojne studije ukazuju da nema osnova da se sumnja da su elektromagnetna polja važan etiološki faktor, a njihovo prisustvo u sredini je neophodno za ostvarivanje normalne životne aktivnosti organizma, pa njihov deficit može da ima ozbiljne posledice po organizam.
Prirodno geomagnetno polje svakako ostvaruje uticaj na organizam zdravog, a posebno bolesnog čoveka.
Ova istraživanja su neujednačena i neopravdano još uvek malobrojna, ali svakako zavređuju pažnju i zahtevaju razmatranja. Pri oscilacijama geomagnetnog polja (geomagnetne bure) javljaju se i druge manifestacije u biosferi koje, takođe, utiču na organizam čoveka tako što u tim situacijama dolazi do oslobađanja gasova iz tla, prevashodno radona (Rn-222), prosečno za vreme svake magnetne bure do pet puta, i to ostvaruje dvostruki uticaj na organizme:
- pri udisanju vazduha obogaćenog Rn povećava se doza ozračenja jonima radijacijama unutrašnjih organa,
- a u atmosferi, tj. u vazduhu koji se udiše raste koncentracija pozitivnih jona.
Oba ova faktora izazivaju fiziološke promene u organizmu. Još uvek nije jasno koliko su one reverzibilne.
To, očigledno, zavisi od nivoa zdravlja čoveka, tj. od njegovog imuniteta, tako da kod bolesnih osoba možemo očekivati pogoršanje već postojeće patologije.
Praktično se može reći da u svakom živom organizmu funkcioniše mehanizam koji raspolaže mogućnošću prijema spoljašnjih elektromagnetnih talasa. Prema dobijenim informacijama, u organizmu se formira efektorna reakcija koja izaziva promene unutrašnjeg vlastitog elektromagnetnog polja. Ovakve promene se neutrališu ili dopunjuju, a s vremena na vreme dešavaju se periodična odnosno, aperiodična kolebanja spoljnih elektromagnetnih polja Zemlje.
Iz svega ovoga proizilazi neminovna potreba za proučavanjem efekata magnetne stimulacije na biološka tkiva.
Elektromagnetna stimulacija biološkog tkiva je najviše zapostavljano istraživačko i terapijsko područje.
Međutim, kroz istoriju, magnetoterapija datira još pre 2500 godina, kada je magnet smatran univerzalnim isceliteljem.
Bitno je navesti da se u opisima starih tehnika prvi put uvodi reč ,,elektrika“ u 16. veku. Nju je uveo engleski fizičar Wiliam Gilbert, a 1663. Otto Von Guericke je napravio prvi generator, praktično elektrostimulator, tako da od 1700. god. neki istraživači počinju da proučavaju uticaj elektrošokova na senzaciju bola i kontrakciju mišića.
Otkrićem Lajdenske boce počinju usavršavanja stimulatora i lekar Galvani krajem XVIII veka počinje da se bavi stimulativnim efektima struje i objavljuje svoje početke na elektrostimulaciji tkiva. Po njegovoj smrti Volta nastavlja ova istraživanja, objašnjava galvanski elektricitet i proizvodi prvu bateriju 1789. god. Ovim pronalaskom elektrostimulacija dobija više mogućnosti i značaj.
Iako je Volta bio biomedicinski inženjer, njegov pronalazak se češće koristi u drugim oblastima, a manje u medicini. Otkrićem Majkla Farraday-a 1831. stimulatori se dalje usavršavaju.
D’ Arsonval je 1896. uočio da se kod ljudi u vremenski promenljivom magnetnom polju javljaju senzacije svetlucanja. Pojava je nazvana ,,magnetofosfinom“ i ona je potvrda stimulativnog dejstva magnetnog polja na biološko tkivo.
Ohrabren D’Arsonvalovim otkrićem, Magnuson i Stevans 1911. pokušavaju da stimulišu nervno stablo mačke, ali uspeh je izostao. Ovaj neuspeh je obeshrabrio istraživače, tako da u ovoj oblasti postoji praznina sve do 1959, kada Kolin uspeva da stimuliše nervno stablo. Bez obzira na ovaj uspeh, istraživanja na polju biomagnetizma ne napreduju mnogo.
Interesovanje za biomagnetizam u našoj zemlji počinje tek od 60-tih godina XX veka, kada je dr Savić utvrdio da feromagnetni materijal može da izazove epileptički fokus. Beleslin i saradnici su 1962. god.napravili prvi magnetni stimulator s induktivnim navojcima za stimulaciju glave majmuna. Na žalost, eksperimente je bilo teško sprovesti u delo zbog niza tehničkih problema. Bila je potrebna i izrada elektroda, vodova i držača koji se nalaze u magnetnom polju od dijamantskog materijala. Nadalje, bilo je problema sa eksperimentalnim životinjama, pa se od mnogih planiranih eksperimenata odustalo. Ipak, početkom 1972. godine, pomoću ovog stimulatora dobijeni su dokazi o stimulativnom efektu impulsnog magnetnog polja. A posle toga rađeno je na razvoju stimulatora za srastanje kostiju i lečenje nekih oboljenja u ortopediji i traumatologiji, kao i za primenu stimulatora u stomatologiji i akupunkturi.
Poseban podsticaj našim proučavanjima su podaci o baktericidnom delovanju magnetnog polja.
U eksperimentima izvedenim sa vodom kojoj je dodata bakterija Esherichia coli, a zatim je voda propuštena da lagano protiče između polova magneta, pri odgovarajućoj brzini protoka i pri odgovarajućem intenzitetu magnetnog polja broj bakterija je pao sa 100000 po ml na nulu. To je posebno izraženo ako se voda zagreje na oko 60 stepeni C.
Ako se voda samo zagreje, bez uticaja magnetnog polja, baktericidni efekat je slabo izražen.
U prilog baktericidnom dejstvu govori i činjenica da je u eksperimentima na životinjama gde je postojala infekcija preloma, magnetnim poljem povećano baktericidno delovanje antibiotika, smanjen je postraumatski edem i ubrzano je zarastanje preloma.
Elektromagnetno polje u bezuboj regiji znatno ublažava RRG ne samo na strani gde je postavljen solenoid, nego i na kontralateralnoj. Bakteriološkom analizom utvrđuje da magnetno polje ima antispirohetno dejstvo.
Evidentna veza između uticaja magnetnog polja i bakterija utvrđena je kod bakterija koje se nalaze u prirodnim vodama. One se ponašaju ,,magnetoosetljivo“, odnosno, u prisustvu oksida gvožđa, magnetita, orijentišu se i kreću duž linija sila. Ovo kretanje nazvano je magnetotaksija. Magnetotaksine bakterije su otkrivene još 70-ih godina prošlog veka (R.Blackmore 1982, Framel 1982), kada je pokazano da bakterije putuju duž magnetnog polja i da se grupišu u predelu severnog pola. Kada se polju menjao smer, bakterije bi činile zaokret nastavljajući da plivaju u pravcu polja. Ovaj fenomen je osobina niza bakterijskih vrsta koje imaju dve zajedničke osobine: da su anaerobi i da poseduju svojstvo magnetoosmoze. (To im obezbeđuje posebna intercitoplazmatska struktura koja se sastoji od Fe3 O4.)
U nizu radova istaknuto je da elektromagnetna polja inhibišu razvoj izvesnih bakterija i gljivica, kao i da usporavaju njihovo razmnožavanje.
Grosman i Kolar su takođe ispitivali efekte statičkog magnetnog polja na neke patogene mikroorganizme, konkretno na Esherichiu coli i Staphyloccocus aureus. Mikroorganizmi su izlagani statičkom magnetnom polju odgovarajuće jačine u trajanju od 30 – 120 min. i nisu dobili neke značajne efekte u smislu uticaja na rast i njihovu biohemijsku aktivnost, kao što daju određeni antibiotici. Mnogi autori imaju ovakve ideje, ali se uglavnom zadržavaju na činjenici da magnetno polje inaktiviše mikroorganizme, ali uz sadejstvo drugih postupaka.
Pored baktericidnog posebno je važno citostatičko dejstvo magnetnog polja, jer je do sada poznato da magnetno polje ne uništava tkivo, već eventualno smanjuje tumore. U tom smislu vršeni su ogledi na METH-A sarkomu miševa. Takođe, utvrđeno je i citostatičko dejstvo stalnog magnetnog polja intenziteta 1,44 MA/m na sarkom. Efikasnost uticaja stalnog magnetnog polja na zloćudne tumore zavisna je od mnogo faktora: od jačine polja, vremena ekspozicije, vrste tumora i od perioda njihovog razvoja.
Pod dejstvom magnetnog polja smanjuje se ćelijska otpornost, odnosno povećava se propustljivost ćelijske membrane. Ako se uzme u obzir da se kod kancerogenih tkiva otpornost između ćelija povećava, onda smanjenje otpornosti pod uticajem magnetnih stimulatora potvrđuje mogućnost citostatičkog delovanja magnetnih stimulatora.
Proučava se i uticaj magnetnih polja na makromolekule proteina u smislu povećanja njihove apsorpcije.
Zaključeno je, takođe, da magnetno polje nema uticaja na ozračene ćelije sisara in vitro. A pod uticajem magnetnog polja motorna aktivnost pacova se povećava u odnosu na kontrolnu grupu.
Vremenski promenljivo magnetno polje koristi se i u terapiji, u cilju izbacivanja kamena iz mokraćne bešike.
Istraživanja urađena na Institutu za patološku fiziologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, takođe, potvrđuju navedene nalaze.
Na internacionalnom simpozijumu magnetne stimulacije raspravljalo se o osnovnim principima i o progresu magnetne stimulacije od XIX veka do današnjih dana.
Magnetna stimulacija je bazirana na principu elektromagnetne indukcije koju je otkrio Majkl Faradej 1831. god. On je pokazao da se javlja struja u električnim provodnicima za vreme delovanja magnetnog polja. Ako se za megnetnu stimulaciju koristi pulsirajuće polje, ono u provodniku proizvodi strujno pulsiranje, a to indukuje struju u telu. Ako je struja odgovarajuće amplitude, snage i orjentacije, ona će stimulisati značajne strukture u telu isto kao i struja proizvedena preko elektroda na neki drugi način.
Elektro i magnetne stimulacije imaju svojih nedostataka, a i prednosti. Nedostatci su im ti što je oprema relativno skupa i glomazna, a i visoku frekvencu stimulacije teško je postići. Prednosti su im što, u odsustvu elektroda, praktično izostaju neprijatnosti, postoji mogućnost selektivne aktivacije dubljih tkiva, a moguće je aplikovati i jače stimulacije (u psihijatrijskih bolesnika). Barker još navodi da, magnet stimuliše, odnosno olakšava bol. Još i drugi autori pominju primenu magneta u te svrhe.
Magneti nalaze primenu i u eksperimentalnim neurološkim istraživanjima. Rađena su merenja i uticaji statičkog magnetnog polja na prostiranje akcionog potencijala u eksperimentalnim uslovima, na kulturi neurona i utvrđeno je da statičko magnetno polje uzrokuje blokadu dorzalnih korenova senzornog neurona in vitro. U stručnim radovima (90 – 97) opisano je delovanje magnetne transkranijalne stimulacije mozga.
Od 1 – 4. X 1998. u Götingenu (Nemačka) održan je Internacionalni simpozijum transkranijalne magnetne stimulacije, na kojem su prikazane metode i uspesi lečenja magnetima. Iz svega toga očigledno je da se lečenje ne zasniva na placebo efektima, već na delovanju magnetne sile, što je i instrumentalno registrovano.
Imajući u vidu da je cirkulacija u mozgu neprocenjivo važna, pošto prekid krvotoka u mozgu od 5 sec. dovodi do gubitka svesti, prekid do 5 min. izaziva trajna oštećenja moždanog tkiva, a preko 5 min. dovodi do letalnog ishoda. Ovo je ozbiljan problem pa se i istraživanja sprovode sa ciljem da se utvrde efekti magnetostimulacije, magnetne indukcije 60mT na mozak.
